KAKO NAPISATI DOBAR SEMINARSKI RAD

Možda će nekome ova priča biti očigledna i nepotrebna, ali moje iskustvo u radu sa studentima mi je pokazalo da često nije očigledno kako treba uopšte da izgleda seminarski rad a pogotovo dobar rad. Tako da evo neko moje subjektivno uputstvo...

Zašto: „Čemu to služi a još i ne radi?“

Osim što donose dodatne poene za ocenu, suština seminarskih radova je da se pojedinac bliže i detaljnije upozna sa nekom temom jer naravno na predavanjima nikad nema dovoljno vremena da se pređe sve što je bitno, a u isto vreme pisanje seminarskih radova je kao mala obuka za pisanje budućih naučnih radova za one koji će nastaviti da se bave naučno-istrživačkim radom. Kada je u pitanju prvi motiv – bliže upoznavanje sa nekom temom, ja lično volim da nakon pisanja, ti radovi budu i prezentovani pred ostatkom grupe, pred ostalim studentima u cilju da se i drugi malo upoznaju sa tom temom tako što će im kolega autor datog seminarskog rada sažeti suštinu priče kroz svoju prezentaciju (za uputstvo za pravljenje dobre prezentacije – uputstvo sledi). S obzirom na suštinu pisanja seminarskih radova pravilo broj 1 je da nikako ne treba samo iskopati neki tekst (ili više njih) i samo ga prepisati i/ili prevesti (polazim od pretpostavke da je većina literature na egleskom) bez ikakvog smisla – tako se piše loš seminarski rad. Ono što treba uraditi je pretražiti literaturu, pročitati više tekstova na tu temu, objasniti prvo sebi tu priču tj. pokušati razumeti i tek onda je prepričajte na papiru svojim rečima – tako se piše dobar seminarski rad. I nikada, nikada, nikada nemojte napisati nešto što niste razumeli! Bez obzira kolko lepo i fensi izgledale sve te velike reči, sve te goleme jednačine, ako ih ne razumete nemojte ih pisati. A šta raditi ako puno toga ne razumete? Još literature i konsultacije! (lično zapažanje – studenti u Srbiji nedovoljno koriste konsultacije i pomoć profesora/asistenta).

Struktura seminarskog rada: Pođite od sebe

Što se strukture tiče seminarski radovi (a boga mi i naučni radovi) podležu onoj školskoj strukturi – mora da postoji uvod, razrada, zaključak.

U uvodu treba da predstavite motivaciju, ukratko suštinu i eventualno neki istorijat teme. Pod motivacijom se podrazumeva odgovor na pitanja „Zašto je to bitno? Zašto to istražujemo? Šta želimo da naučimo?“. Znači, ako na pr. imate za seminarski temu struktura zvezda, onda želite da kažete da je poznavanje strukture zvezda bitno da bismo znali „kako zvezda radi“ i kako će da evoluira i šta od nje da očekujemo tj. napravimo model odnosno predložimo neku strukturu zvezde pa iz toga računamo kakav spektar zračenja i osobine bi imala takva zvezda pa vidimo dal se to slaže sa onim što posmatramo. To je motivacija.

Što se razrade tiče to vam je glavni deo priče – kao na pr. meso u pljeskavici gde su uvod i zaključak lepinja. Tu izlažete ono što ste pročitali i naučili. Prvo postavite temu tj. navedete ili glavne karakteristike nečega pa posle objašnjavate, ili uvedete pojmove i osnovu koja će vam trebati za obradu date teme. Međutim ne treba sad krenuti od Kulina bana i nastanka sveta i svemira već zaista od onih stvari koje će konkretno biti bitne za vašu temu dok neke stvari podrazumevate da su poznate. Tako na primeru teme o strukturi zvezda ne treba sad baš krenuti od Njutnovih zakona i objašnjavati šta je gravitacija koja je svakako bitna za život i strukturu jedne zvezde - to pretpostavite da je poznato. Ono što bi bilo ok uvesti pojmove ali samo u vidu kratkog objašnjenja kao recimo objašnjenje hidrostatičke ravnoteže koja je bitna za stabilnost zvezda, pa onda recimo ukratko priču o formiranju zvezda, o zračenju koje očekujemo od njih, ali sve to zaista u po jednom pasusu, i onda pređete na detalje vaše konkretne teme. Dalje, ako uvodite neki novi pojam, skraćenicu – obavezno je objasnite. Ako imate neku jednačinu – obavezno objasnite šta predstavlja svaki simbol. Nemojte samo nabacati podatke jer u tom slučaju rad izgleda sklepan nalik Frankenštajnu. Trudite se da ima neki tok, neki logičan sled. Da nova priča sledi iz prethodne. Seminarski rad treba da bude shvatljivi sažetak neke teme, stoga dok ga pišete pokušajte da se stavite na mesto vašeg kolege iz grupe koji nije upućen u tu temu a koji bi to čitao, i uvek se pitajte da li bi je razumeo. Neka rad koji vi pišete bude rad koji biste i sami želeli da pročitate i mislili da je dobar. Jer, samo se prisetite, sigurno ste se sretali sa nekim udžbenicima koji su bili loše napisani, gde vam ništa nije bila jasno, jezik je bio zapetljan a jednačine i notacija zastrašujuće, što vas je iznerviralo, bilo vam teško za čitanje a još teže za učenje. Samo se setite tog iskustva i pkušajte da tekst koji vi pišete ne bude takav. Razmišljajte o vašem seminarkom ko o jednom poglavlju u nekom udženiku tako da dok ga pišete nemojte samo misliti na ocenu koju treba da dobijete, na profesora koji to čita i šta će on misliti, već mislite na čitaoce kao što ste vi, koji bi vaš tekst čitali i razumeli. Ako tako pišete, s tim u vidu, ne možete pogrešiti. Uvek pođite od sebe kad tako nešto radite, od toga kako vi zamišljate dobar seminarski rad, dobar tekst, dobru prezentaciju, ono što biste i vi voleli da pročitate i vidite. Poslednje što želite je da tekst/prezentacija koju sami pišete i vas same smori. Ne mogu dovoljno da naglasim kolko je ovo bitno, da pođete od sebe.

Konačno dolazimo do zaključka seminarskog rada. Dosadašnje iskustvo mi je pokazalo da se retko ko pozabavi zaključkom. Obično se studentski seminarski radovi završe naglo, samo se prekinu, kao film bez epiloga gde u deliću sekunde vidite samo da je glavni junak preživeo/nastradao i kraj, nema onog da odjaše mirno u zalazak sunca i sl. Samo nagli kraj- kao litica. Bez zaključka priča ostaje nedovršena. U principu, zaključak jeste i najteži deo za pisanje. Međutim, on ne mora da sadrži ništa epohalno, bog zna kakve zaključke koje ćete sami izvesti. Ne. Nekada zaključak samo treba da vam bude kratak sažetak teme, izdvajanje onog najbitnijeg. Jer ako posmatrate realno, uzmite pročitajte bilo koji rad, bilo koju knjigu, detalje ćete u glavnom zaboraviti, sve one stotine strana čak i omiljene vam knjige ćete zaboravite. Sećaće te se samo globalne radnje, onih najbitnijih crta i možda po koje scene, po koje rečenice. Tako i vaš seminarski rad – napisaćete bar 5 strana teksta, gde će biti gomila detalja, a u principu, suština teme se u glavnom može sažeti u 3-4 rečenice. E ta suština to je ono što treba da napišete u zaključku, ono najbitnije, ono što želite ljudi da zapamte iako će većinu zaboraviti. Možete napisati stotine strana o strukturi zvezda, ali ono što je ključno u toj priči, što želite bar to ljudi da zapamte je na pr. da zvezda kao Sunce ima jezgro u kojoj se odvijaju termonuklearne reakcije fuzije vodonika u helijum, da ima vodonični omotač kroz koji se transportuje energija stvorena u jezgru, da ima atmosferu gde je fotosfera najniži sloj odakle nam dolazi zračenje tj. kad gledamo Sunce vidimo njenu fotosferu. Kraj. To želite ljudi da zapamte, to želite da izdvojite u zaključku kao suštinu, to želite takodje da ponovite što više puta možete, da utuvite to ljudima u glavu. Osim toga u tom zaljučku tj. rezimiranom delu možete ponoviti i nešto iz uvoda (naravno bez da doslovce kopirate neku uvodnu rečenicu) kao na pr. zašto je cela ta priča bitna. I naravno bonus poene dobijate na svaki zaključak koji ste samostalno izveli (kod naučnih radova ovo je pod obavezno).

Na kraju, u vezi sa stukturom seminarskog rada, rećiću samo još da je svaki od ovih delova podjednako bitan jer svaki deo ima svoju svrhu te zaskužuje podjednako pažnje. Dakle, nemojte samo posvetiti svu svoju energiju razradi tj. sredini već rasporedite to i na uvod i zaključak.

Reference

Svaki dobar seminarski rad apsolutno mora da sadrži listu referenci tj. izvora informacija koje ste koristili. Danas na internetu možete naći bukvalno sve, ali i dalje ako možete da dodjete do neke knjige iz koje možete da izvučete bar neke informacije koje vam trebaju – uvek koristite knjige.

Naravno, ako ćemo da budemo profesionalni najbolji izvor informacija su naučni radovi jer ne retko u knjigama i udžbenicima mogu da se potkradu greške, informacije mogu biti zastarele i sl. Naravno, naučni radovi jesu vrlo ozbiljno „štivo“ i u glavnom su nerazumljivi za neki studentski nivo. Međutim, iako sredinu naučnog rada u glavnom nećete razumeti, što ne treba da vas plaši, pročitajte uvod i zaključak tj. diskusiju il kako već taj poslednji deo nazivaju, jer ti delovi su obično dosta razumljivi, sadrže suštinu, a i mogu vas uputiti na nove reference.

Što se izbora sa interneta tiče to je sve ok, i naravno treba da ih navedete kao regularan izvor na kraju seminarskog rada, ali budite oprezni oko toga kolko verujete nekom sajtu. Iako je wikipedia danas najrasprostranjenija i najkorišćenija enciklopedija ona u principu nije pouzdan izvor jer tu svako može da menja šta hoce. Na srecu, u vezi svake teme na wikipediji, na dnu strane nalazi se lista referenci, tako da wikipedia može biti vrlo korisna polazna tačka, ali ne citirate nju, već onda pogledate reference koje wikipedija daje na dnu strane i njih citirate. Osim toga, validni i vrlo vrlo korisni izvori su svi univerzitetski sajtovi koje prepoznajete po nastavku .edu koji imaju. Najlakši i možda najbolji način da dođete do informacija sa takvih sajtova je da guglujete vašu temu, pojam gde ćete dodati još i reč „lecture“ (eng. predavanje; preporučujem da guglujete na engleskom jer su univerzitetski sajtovi engleskog govornog područja najzastupljeniji na netu), dakle guglujete na pr. „stellar structure lecture“. Na taj način nalazite predavanja univerzitetskih profesora na tu temu što znači da su informacije u glavnom pouzdane a i da su tekstovi napisani tako da su namenjeni u glavnom studentima.